IGOR VASILJEV. PORTRET IGORA VASILJEVA. 19.04 - 20.05.2016

portret, autoportret, Igor Vasiljev, portret igora vasiljeva, galerija slika canvas, najbolja izlozba slika
Ljubica Miljkovic. Uvodni clanak za katalog izlozbe.

19/04 - 20/05/2016

 

 

Kažu da je Njegoševa majka na grobu svog sina izgovorila: Slava Bogu koji te tako mladog i lijepog uze. Barem će on, najdraži sine moj, imati od tebe što i da vidi. Majku Igora Aleksejeviča Vasiljeva ništa nije moglo da uteši. Posle gubitka starijeg sina, koji je kao dečak podlegao nekoj naizgled bezopasnoj dečjoj bolesti, izgubila je i mlađeg. Za nju utehe nije bilo ni što bi i on mogao da bude od koristi Bogu. Bio je višestruko obdaren. Izvanredan umetnik – slikar i crtač; dobar pijanista i pevač; spretan i neustrašiv sportista spreman na razne vratolomije; odličan student, koji je izgubio pravo da studira na Akademiji jer navodno nije poštovao program; moralan i hrabar Rus koji nije pristao da bude špijun Udbe, zbog čega se našao u zatvoru; brižan sin, nežan otac, odan prijatelj... Otišao je isuviše rano, sa nenapunjenih dvadeset šest godina, ali njegova harizma u umetničkim krugovima i dalje traje. Išao je sopstvenom stazom, suprotstavljao se dogmi socrealizma i mnogo toga hrabro naslutio i najavio. Potvrdio se stav Miodraga B. Protića da je on kod nas preteča slikarstva surovosti i katastrofe. Razvijajući ovu poetiku, kasnije su u Parizu visoke domete ostvarili Dado Đurić, Vlada Veličković i Ljuba Popović. Dejan Đorić konstatuje: Igor Vasiljev je među prvima u evropskoj umetnosti kraja pedesetih (trebalo bi da stoji četrdesetih ili početka pedesetih, primedba autora) pronašao tačke uporišta i otpora prevlastima modernizma, poluge slamanja krize i nadilaženja vremana. Bio je to trijumf figuracije i ars phantastica, tog večnog mesta izmene, duhovne konverzije i obnove umetnosti.

 

Igor je roditelje smatrao svojim jedinim i najvećim učiteljima. Oni su likovno obrazovanje stekli u Umetničkoj školi u Beogradu, tu se i upoznali, zavoleli, razumeli, negovali istu poetiku i, katkad, čak zajedno slikali pojedine portrete, na primer tada prestolonaslednika Petra II Karađorđevića. Sa porodicama su, posle Oktobarske revolucije, stigli u srpsku prestonicu. Valentina – Valja je rođena (1904) u Odesi. Njen otac bio je sudija. Aleksej se rodio (1901) u Retovu. Njegov otac je, kao vojni inženjer, istraživao Sibir i živeli su u Habarovsku. Zato je, sa oduševljenjem i suzama, gledao Kurosavin film Dersu Uzala. Svi smo ih voleli i oslovljavali sa babuška i deduška, isto kao i naša plemenita drugarica Svetlana, Igorova ćerka iz prvog braka, njihova obožavana unuka koja je sa njima odrasla, diplomirala slikarstvo na FLU i do kraja ostala, zatim i njena deca Svetlana – Tana i Aleksej – Aljoša. Marija, Igorova ćerka iz drugog braka, povremeno je dolazila u kuću na Senjaku. Babuška i deduška bi sigurno bili presrećni što njena deca, a njihovi praunuci – Igor, Asja, , Ivan, Jovana, Dimitar postižu zapažene rezultate na širokom polju umetnosti, posebno prvopomenuti i najstariji koji i likom i nadarenošću podseća na svog dedu čije ime sa ponosom nosi. O porodici Vasiljev bi romane mogli da pišu klasici ruske književnosti, jer su njeni pripadnici zadržali osobine svog naroda i ostali uzvišeni u nevoljama. Zato i Igor, rođen i stasao u Beogradu, nije izgubio rusku dušu. Đorđe Popović, slikar i kritičar, primetio je: Igor Vasiljev je rođen slikar, i to slikar koji govori divne stvari i kad je „najluđi“. – Njegova slika „Na obali Save“ ima slikarsku draž doživljaja prirode koju osećamo čitajući Čehova.

portret, autoportret, Igor Vasiljev, portret igora vasiljeva, galerija slika canvas, najbolja izlozba slika
 

Godine u okupiranom Beogradu nisu bile lake ni za koga, ponajmanje za senzibilnog tinejdžera. Igor je, umesto da radostan preplivava Savu, morao da se suočava sa leševima iz Jasenovca koji su po njoj plutali. Ovu reku je voleo i često koristio kao motiv. Na Adi Ciganliji je, navodimo reči Peđe Ristića, sagradio čatmaru od pletera oblepljenu blatom i okrečenu, i to je postao njegov atelje. Iz te šupe izašli su mnogi danas poznati slikari, kao što su Miodrag Rogić, Uroš Tošković, Jernej Vilfan, Dado Đurić, Leonid Šejka, Kosta Bradić, i naivci koje je predvodio Aca Mitrović...

 

Oslobođenje je donelo druge probleme slobodarskom duhu mladog čoveka. Iako izuzetno inteligentan, zanemarivao je školu i, priča se, maštao o odlasku u inostranstvo. Koliko su roditelji brinuli o njegovom obrazovanju svedoči i činjenica da su mu za pomoć iz više gimnazijskih predmeta izabrali Borislava Mihajlovića Mihiza. Ovaj budući književni kritičar i scenarista, tada student, prethodno odličan đak ugledne Gimnazije u Sremskim Karlovcima, istakao je njihovu osobinu koju su do kraja zadržali i preneli na potomke: Plaćali su mi i više no što je dogovoreno i svaki put udešavali da me još i nahrane u onoj gladi i oskudici beogradskog posleratnog života. On je objasnio i razloge zakasnelog Igorovog hapšenja (1950), navodno zbog pripreme atentata na Tita (1947), odnosno stvarnog zato što nije pristao da potkazuje svoje sunarodnike u doba Informbiroa (1948). Dr Ante Mandić, vlasnik kuće u čijem su delu Vasiljevi stanovali od 1928, uputio je (1. juna 1950) molbu Narodnoj vlasti iz koje saznajemo da su Igoru presudu (od 9. februara 1950) sa jedne godine „prisilnog rada radi učestvovanja u nekoj zavjereničkoj organizaciji s nekim drugim đacima u martu 1947. godine“ povisili na tri godine novom odlukom od 24. aprila 1950. godine. Između ostalog, iskusan pravnik je naveo: Igor Vasiljev imao je veoma težak pubertet i više puta se je doista nesimpatično vladao kao što to često biva kod dječaka u onim godinama. Izgleda međutim, da je njegovo sudjelovanje u spomenutoj organizaciji bila zadnja mladalačka ekstravagancija, koju si je on dozvolio, jer se je godinu dana kasnije oženio, te od onda živi sa ženom i djetetom najuzornije i najpovučenije radeći najmarljivije na vlastitom obrazovanju i za uzdržavanje svoje familije, čime je stekao poštovanje čitavog komšiluka. Sjećajuć se vlastitog teškog puberteta, u toku kojega sam dva puta morao predvremeno ostaviti dvije gimnazije da ne budem iz njih izbačen, i umišljajuć si, da sam ipak nekako postao koristn član društva, lijepo molim da se Narodna Vlast smiluje pomenutom dečku, koji ne samo da pruža garancije da će se popraviti, već je i svojim vladanjem i čitavim svojim besprekornim i hvale vrijednim životom tijekom poslijednjih 3 godine dokazao da je u potpunosti dozreo i da tu nema šta da se popravlja. [...] Spomenut ću i to, da je dečko veoma nadaren i originalan slikar, koji mnogo obećaje, te da je šteta ne samo za njega, već i za općenitost, ako bude on prisiljen da svoje učenje prekine. Lijepo molim s toga, da mu se Vlasti smiluju i da se mladiću dade uslovni dopust sa prisilnog rada, da uzmogne nastaviti studije.

 

Vlast se nije odmah smilovala, ali Igor je kao zatvorenik prisilno učestvovao u izgradnji Filmskog grada u Košutnaku,  slikao i, povremeno, uz pratnju stražara posećivao izložbe. Amnestiran je posle trinaest meseci koji su, sasvim sigurno, trajno obeležili njegov život. Vratio se na Akademiju, na koju se upisao 1948, ali su ga pojedinci posmatrali kao prestupnika. Najverovatnije i Đorđe Bošan koji mu je, nedavanjem potpisa (1952), onemogućio dalje studije. Ovaj profesor se gorko pokajao zbog svog tvrdog birokratskog stava uzrokovanog i partijskom disciplinom. Naknadno se uverio da je njegov student bio zreo crtač i rasni slikar, tako da bi svako vraćanje na već savladano za njega bio korak natrag. Saznavši za Igorovu smrt, kao da se pravdao samom sebi izjavom da mu je to bilo teže od dana u koncentarcionom logoru.  Zlehude sudbine i rođenog i ukletog slikara dotakla su se dva Borislava – Mihajlović Mihiz u Autobiografiji o drugima i Pekić u Godinama koje su pojeli skakavci, a vrujemo da će se njom i baviti i mlađi naraštaji književnika.

 

Igor je intenzivno slikao od 1948, a samostalne izložbe priredio je u Beogradu i Zagrebu (1953). Prve pohvale dobio je od najeminentnijih stručnjaka. Krenuo je od intimizma, poetskog realizma i tumačenja Van Gogovog nasleđa, a stigao do kritičkog ekspresionizma, simbolizma i estetike ružnog. Život je u potpunosti pretočio u umetnost, odnosno umetnošću odrazio život. Pokušavao je, po Živku Brkoviću, da pomiri mistični odnos između života i smrti. I Dragoš Kalajić se pozabavio odnosom pravoslavnog i germanskog duha u Igorovom stvaralaštvu i, između ostalog, objasnio: Kako su mu bili zapreteni putevi ka savršenstvu, Vasiljev je krenuo ka dnu, do krajnjih mogućnosti sudbine, tamo gde je ona najteža. [...] Reč je o tajnoj i čudnoj nagradi smelosti: oni koji se usuđuju da iskuse poraze i smrt dobijaju samopoštovanje iz koga potiču energije i snage uspravnog življenja. Pred polazak na svoj poslednji put, Igor je zamolio majku da njegov krevet, ikona i pijanino ostanu uvek tu gde jesu. Zašto je to učinio? Da li je predosetio ili odlučio? Ostala je nerazjašnjena njegova smrt koju je i naslikao. Slučajno ili namerno? Živeo je kratko, ali mnogo dao i ostavio neizbrisiv trag.

 

I posle odlaska, Igor nije dao mira pojedincima koji se nisu oslobodili dogme socrealizma. Dušan Makavejev se seća da je, zbog nekrologa iz pera Jovana Ćirilova, stiglo protesno pismo Miodraga Kujundžića iz Novog Sada, koji prekoreva list Student zbog političke nepismenosti i bez stida iznosi diletantsko mišljenje da je Igor Vasiljev bio reakcionar i kičer, a nije bio ni član Narodne omladine, tako da o njemu ne treba pisati. Redakcija ovaj sramni tekst osrednjeg kritičara i partijskog udvorice nije objavila, a Makavejev je objasnio: Kujundžić je hteo da nas uplaši a nas je bilo sramota što smatra da spadamo u njegovo društvo. Za razliku od novinara koji lošu uslugu čini i svojoj partiji, M. B. Protić je, 18. aprila 1954, završio In memoriam konstatacijom da će sutrašnji istoričar, kada bude komponovao ovo naše doba, morati da uzme od Vasiljeva nekoliko slika – i to onih najčemernijih, da bi izrazio nemir i protivrečnost ovog vremena u previranju. Isti slikar, tada zaposlen u Ministarstvu kulture, likovni kritičar i budući osnivač Muzeja savremene umetnosti, prikaz posmrtne izložbe Igora Vasiljeva završio je slično: Kao iskustvo, kao podatak o unutrašnjim krizama jednog obdarenog pojedinca, kao jedno osećanje o svetu i, prema tome, jedan vid saznanja o njemu, – ova umetnost upotpunjava – kada su u pitanju njene najbolje realizacije – psihologiju jednog nemirnog tranzitnog razdoblja i doprinosi da se ono sagleda u svojim retkim nijansama. 

 

Dejan Đorić je tačno uočio: Igor Vasiljev je kao spiritualno biće najdublje ušao u prvu fazu alhemijske operacije: sa dna one crne retorte, iz mraka athanora bauljali su napolje otpaci, šljam, užasna i strašna bića. Ona to zaista i jesu za običnog čoveka, međutim za Igora koji je imao više nego dušu, ili višu dušu, to su bili ljudi, jadnici i ubogi ovog sveta. Dostojevski je izlagao svoj duh, kao bogotražitelj posvetio je život poniženima i uvređenima, pišući iz podzemlja i mrtvih domova. Ipak, Igor se bavio i lepotom koja je za njega bila ono nikada dobijeno alhemijsko zlato. On je obrađivao sve motive i neprekidno istraživao plastičnu građu. Osnovno sredstvo njegovog likovnog govora bili su podjednako pikturalnost i grafzam, snaga boje i izražajnost crteža, bogata faktura i prozirne plohe. Umetnošću se borio protiv surovosti i stihije vremena, na kraju podlegao nevremenu i odrazio svoje nemire, nedoumice, razočaranja, strahove... Kod njega u potpunosti možemo da primenimo Pikasov zaključak: dNije važno šta umetnik radi, nego šta je on, ukratko, unutrašnja čovekova drama, ostalo je lažno. Igorov lajtmotiv jeste snažna i iskrena emocija. Đorđe Kadijević je njegovo stvaralaštvo podelio na tri faze: prvu – obeleženu podsticajnim uticajem njegovog idola Van Goga; drugu – koja se odlikuje svežinom neposrednog likovnog doživljaja, vedrim osećanjem mladalačke životne radosti i upečatljivošću slobode originalnog slikarskog gesta; treću, plavu – koja otkriva možda najznačajnije svojstvo njegovog talenta – osećaj za ono što je u stvaralačkoj imaginaciji irealno, fantastično, onirično, mistično. Iskusan likovni kritičar i odličan poznavalac umetnosti u nekadašnjoj Jugoslaviji smatra da se u poslednjoj fazi Vasiljev u mnogo kom pogledu izdvaja kao možda najveći talenat među našim slikarima njegove genercije, pa i šire od toga.

 

I ćerka Svetlana je objasnila: Moj otac Igor imao je više faza u svom radu, i sve su bile kratke i intenzivne, naročito ona poslednja iz koje u i njegove najbolje slike. Sve su bile izraz nekog njegovog sudbinskog anticipiranja događaja iz ličnog, kao i iz života porodice i društva. U vreme cocrealizma on je osećao da mora ići svojim putem, i pošao je, vrlo jasno izrazivši neki svoj unutrašnji svet mračnih, fantazmagoričnih misli, koji se razlikovao od njegove vesele i dobroćudne prirode. Svojim slikama tamne game, najviše je uplašio majku Valentinu, koja, za razliku od oca Alekseja, nije razumela Igorova opredeljenja. A Aleksej je znao da je njegov sin veliki slikar, možda neshvaćeni i nesrećni genije. Raskošni dar Igor je ispoljio u svakom razdoblju, podjednako kod predela, enterijera, imaginarnih kompozicija, prizora povezanih sa pravoslavnim ikonama i portreta.

 

Čini se da su portreti bili najprovokativniji. Stanislav Vinaver je zaključio: Igor Vasiljev uživa u rugobama svake vrste. Ljude i žene portretira sladostrastveno, cinički, nalazeći u njima vazda neku nakaradnu strast koja im sve crte pretvara u sprdnju nad ljudskim obličjem. Isti znameniti kritičar istakao je da su slikari, poput Igora, potrebni da obelodane sve nakazno, otrcano, izanđalo i neskladno u nama. Povodom izložbe u Zagrebu, Josip Depolo je o Igoru napisao: On se istovremeno inspiriše na tako raznorodnim autorima kao što su Difi, Van Gog, Munk i nemački ekspresionizam. Ali uprkos tome, on uglavnom uspeva da ostane svoj. [...] Njegova sklonost karikiranju našla je preko portreta svoj najidealniji teren u ciklusu „Kod fotografa“. [...] Najzanimljiiviji i najsugestivniji je njegov ciklus bošovske strave i jeze, gde oči svih likova u mukovskoj grimasi, možda po prvi put u našem slikarstvu govore otvorenim jezikom podsvesti. Mladi i neosporno talentovani beogradski slikar hteo je da progovori drukčijim i smelijim jezikom od svojih kolega i to je uspeo do kraja. Aleksa Čelebonović se osvrnuo i na originalnost Igora Vasiljeva i o njoj zabeležio: Nalazimo je prvenstveno u crtačkoj darovitosti pri kojoj on lako hvata osnovni izraz duševnog stanja svojih modela. Čak i kada u portretima prelazi na karikaturu, što nije retkost, on zadržava ljudsku i živu istinu nađenog izraza.

 

Portreti i autoportreti svedoče o preranoj zrelosti Igora Vasiljeva, na koju je uticalo više različitih faktora. Peđa Ristić je, kao njegov prijatelj od maldosti, dobro uočio: Na robiji je Igor našao ono „na dnu“, i to ne u romanu već u životu. Tu je, pored svojih zelenih đavola, ugledao i mnoge druge rugobe i nakaze... Sa tako rano stečenim iskustvom Igor je postao odličan psiholog. Pri tom, bio je iskren čovek koji ne povlađuje ni ukusu portretisanih ni potrebi za pozitvnom kritikom. Bio je odgovoran sebi i svojoj umetnosti. Ljude nije posmatrao površno, nego u njima pronalazio ono najskrivenije, sve što postaje zajednička odlika većine i krik vremena. Njegova plastična sredstva proisticala su iz sagledanog, doživljenog, sa blagonaklonošću prihvaćenog ili sa podsmehom podvrgnutom ruglu, čak i odpaćenog zbog nemoći da na bilo šta utiče svojom umetnošću. On je i u samom sebi otkrivao više različitih priroda, stanja, raspoloženja...Vinaver je, između ostalog, lucidno istakao suštinu Igorovih nastojanja: Likujući autoportreti u kojima prkosni mladić zna da mu predstoji da odgoneta tajne bića i duše. 

 

Portreti koje je uradio Igor Vasiljev podjednako su ubedljiva svedočansta o ličnostima koje su mu privukle pažnju, o njemu samom i umetnosti po svemu kontroverznog društva u tranziciji. Izvedeni su spontano i nadahnuto. Rafiniranim pigmentima, zvonkom kolorističkom orkestracijom, tonskim gradacijama, akvarelski prozračnim ili slojevitim naslagama boje, čak i reljefnom fakturom koja sluti uživanje u materiji na način enformelista. Malobrojni pripadaju intimizmu i poetskom realizmu, pojedini osobenom fovizmu, većina samosvojnom ekspresionizmu koji uporište u onom tzv. nordijskom. Oni svog tvorca izdvajaju kao izvanrednog portretistu čija umetnost doseže vrhove umetnosti u Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji. Zato žalimo što je Bog tako rano uzeo umetnika koji je verovao da ima ideja za čitav vek slikanja. U to nas uverava svo što je uradio neprekidno tragajući za suštinama umetnosti i života. Da li je našao odgovore? Da li je dosegao tačku apsoluta? O tome su raspravljali ugledni istoričari i teoretičari umetnosti, likovni kritičari i umetnici. Ipak istina ostaje skrivena, jer ni onu u nama samima teško možemo da otkrijemo.

 

Ljubica Miljkovic, Savetnik Narodnog Muzeja u Beogradu.

 

 

 

 

    2014 - 2020 by Art Gallery Canvas. 11000 Srbija, Beograd, Kosovska 16

  • Facebook B&W
  • Instagram B&W